Aktuelno

#Mladi nisu sami: Zašto ne treba normalizovati stres na poslu

23.09.2021.
35

Svesni smo da na internetu možeš naći pregršt tekstova o važnosti očuvanja mentalnog zdravlja, ali takođe smo svesni da koliko god da pričamo o ovoj temi, moramo pričati glasnije i intenzivnije. Portal MINGL pokrenuo je kampanju #Mladi nisu sami u okviru koje razgovaramo sa psiholozima i stručnjacima u oblasti mentalnog zdravlja. Sa Dragom Šapić, master psihološkinjom u edukaciji za sistemsku porodičnu psihoterapiju, razgovarali smo o mentalnom zdravlju mladih, izazovima Generacije Z, fenomenu straha od propuštanja, kao i o brojnim drugim pitanjima.

Draga ima višegodišnje iskustvo u pružanju psihosocijalne podrške ugroženim grupama u okviru nevladine organizacije PIN (Psychosocial Innovation Network). Šta radi PIN? PIN se bavi ostvarivanjem različitih ciljeva u domenu psihološke nauke i prakse: psihološke intervencije i savetovanje, psihosocijalna podrška, uključujući različite edukativne programe, istraživački rad i zagovaranje.

Kakav je stav mladih kada se radi o mentalnom zdravlju? Da li su mlađe generacije osvešćenije po ovom pitanju ili se i dalje sa ovim problemom (ne)suočavamo?

Čini mi se da je nova generacija mladih (pripadnici tzv. generacije Z) više osvešćena po pitanju mentalnog zdravlja nego milenijalsi pre nje. I u široj javnosti je tema mentalnog zdravlja prisutnija nego ranije u vidu različitih kampanja protiv vršnjačkog nasilja i nasilja na internetu. Mislim da su sadašnje generacije srednjoškolaca i studenata borbenije i aktivnije tako da bi se pre obratile za pomoć nego što je to bio slučaj ranije. Dodatno, čini mi se da su mladi počeli da prevazilaze uobičajeno korišćenje društvenih mreža u kom je najvažniji bio broj lajkova i inscenirane fotografije. Sa pojavom finsta naloga (od eng. fake Instagram, najčešće drugi, privatni Instagram nalog osobe) mladi se sve više okreću sirovijem prikazivanju sopstvenih života bez filtera. Ovaj novi talas je zasigurno inkluzivniji i nosi sa sobom neku novu hrabrost mladih koji se ne plaše da budu ono što jesu. Nisam sigurna da će ikada doći trenutak kada će neka populacija biti dovoljno osvešćena kad je mentalno zdravlje u pitanju, ali mislim da idemo u dobrom pravcu.

Koliko god da pričamo o ovome, stiče se utisak da je u pojedinim sredinama i sferama ovo i dalje tabu tema. Na koji način kao zajednica ili grupa možemo da se borimo protiv ovog izazova?

Mislim da će priče o teškoćama, u kom god obliku, uvek biti u nekoj meri tabu, u ljudskoj je prirodi da ne volimo da pričamo svima kada nam nešto ne ide ili kada nas nešto muči. Sve počinje od ličnog plana – važno je pokazati razumevanje i strpljenje za ljude oko nas, posebno za one u našem neposrednom okruženju kao što su članovi porodice ili prijatelji. Na taj način imamo priliku da sami stvorimo zdravo i prihvatajuće okruženje koje se lančano može proširiti i na druge osobe van naših užih društvenih krugova.

Ako govorimo o grupama, mislim da poslovni kolektivi sa sobom nose veliki rizik po mentalno zdravlje, ali mogu predstavljati i veliki resurs pojedincu. Jedan od najvećih rizika za mlade je stremljenje uspehu koje može voditi izgaranju na poslu koje se danas često pohvaljuje i smatra vrlinom. S druge strane, ukoliko u kolektivu postoji podržavajuća atmosfera, čak i najizazovniji poslovni zadaci mogu imati mnogo blaži efekat na mentalno zdravlje i dovesti do značajno sniženog stresa, ako ne i do njegove eliminacije. Ohrabruju navodi da pripadnici nove generacije Z imaju manje tolerancije na nepovoljne poslovne uslove u odnosu na milenijalse pre njih, kao i to da kompanije sve više pažnje posvećuju mentalnom zdravlju zaposlenih.

Ako pogledamo još šire, na nivou zajednice, možemo govoriti o školama i fakultetima kao o ustanovama koja imaju i vaspitnu komponentu koju valja iskoristiti. Mislim da je važno učiniti ova mesta sigurnim mestima za sve i u kojima će postojati prostor za izražavanje psiholoških teškoća. Međutim, dok se ne dese promene na sistemskom nivou, uvek je dobra odluka krenuti od sebe i kreirati zdravo i podržavajuće okruženje za sebe i druge. Pojedinci su ti elementi koji čine širi sistem i imaju moć da podstaknu promene.

Šta bi, osim edukacije, bila preventiva u zaštiti mentalnog zdravlja mladih?

Pored edukacije i kampanja za podizanje svesti istakla bih važnost fizičke aktivnosti koja na indirektan način može u velikoj meri povoljno uticati na mentalno zdravlje. Redovnim vežbanjem, šetanjem ili boravkom u prirodi pozitivno utičemo na hormonski sistem čineći naš mozak i um otpornijim na stres i svakodnevne izazove. Dodatno bih volela da ohrabrim sve mlade ljude da pričaju o svojim teškoćama sa osobama od poverenja, bili to prijatelji, članovi porodice ili profesori u školi. Ukoliko se neki problem podeli, onda se otvara prostor i za njegovo rešavanje čime se sprečava potencijalno pogoršanje problema i vrtlog u kome se osoba oseća usamljeno i izgubljeno. Kada je reč o komunikaciji, mislim da je jako važna i komunikacija u pravcu roditelj-dete i to najviše ohrabrivanje dece i stvaranje bezbednog prostora u porodici u kome dete može roditelju da iskaže svoje probleme. U svetlu skorašnjih slučajeva seksualnog zlostavljanja u uglednim institucijama, mislim da se ne ističe dovoljno značaj odnosa roditelj-dete u kome vlada bezrezervno poverenje i u kome roditelji sa decom otvoreno pričaju o opasnostima koje su deo njihove realnosti.

Kako da mladi prepoznaju kada im je potrebna psihološka podrška?

Na ovo pitanje nije lako dati univerzalan odgovor s obzirom na to da svaki pojedinac ima drugačiji nivo otpornosti na psihološke izazove i da svako ima drugačiju reakciju na stresne događaje. Ako uzmemo na primer razvod roditelja kao stresor, svako dete u toj porodici će imati drugačiju reakciju na isti događaj u zavisnosti od njegovog uzrasta, psihološke stabilnosti ili otpornosti, kao i drugih životnih okolnosti. Psihološku podršku treba potražiti u trenutku kada osoba oseti da ne može sama da izađe na kraj sa teškoćom koju doživljava, ma kolika ona bila u poređenju sa nekim spoljnim kriterijumom. Sama vrsta teškoće takođe može varirati od straha od javnog govora pa sve do smrti bliskih osoba. Često ljudi imaju pogrešno uverenje da su slabi ukoliko ne mogu sami da izađu na kraj sa psihološkim problemom, i na tom mestu je iz pozicije pomagača važno istaći to koliko hrabrosti sa sobom nosi odluka da se osoba nekome obrati i podeli svoje probleme sa drugom, nepoznatom osobom. Jedno od najčešćih uvida koju pojedinci koje se prvi put obraćaju za psihološku podršku imaju jeste da ne moraju da prolaze kroz svoje probleme sami, kao i da postoji neko ko će ih razumeti i ohrabriti bez obzira na to šta iznesu u razgovoru.

Koje alate i resurse mladi mogu da koriste u cilju zaštite svog mentalnog zdravlja?

Jedan od glavnih resursa u nošenju sa teškoćama jeste socijalni sistem podrške u koji spadaju najpre porodica, prijatelji i partner. Pored toga, već pomenuta fizička aktivnost je u isto vreme i resurs i alat koji može doprineti očuvanju mentalnog zdravlja. Internet može poslužiti kao resurs kad je u pitanju informisanje o psihološkim teškoćama, posebno kad je u pitanju osećanje usamljenosti tokom prolaska kroz teškoću. Mladi danas kroz nekoliko klikova mogu naići na more svedočanstava i iskustava drugih sličnih njima koji barem u tom prvom koraku umanjuju osećaj straha da sa nama nešto nije u redu i da smo jedini koji proživljavaju taj tip problema. Na kraju, veliki broj sajtova i foruma nudi različite alate samopomoći koje konkretno i direktno mogu pomoći i onima koji nemaju mnogo predznanja kad je mentalno zdravlje u pitanju.

Šta je rešenje za mlade kojima psihološka podrška nije dostupna fizički, finansijski ili po nekom drugom osnovu? Kome oni mogu i treba da se obrate?

Kad je reč o fizičkoj dostupnosti, apsolutno bih preporučila online psihoterapiju. Rekla bih da je to jedna od dobrih zaostavština pandemije – nakon što je sve prešlo na online formu, veliki broj psihoterapeuta je nastavio da radi online i nakon najveće krize. To je istovremeno odlična prilika za one koji u svom mestu nemaju psihoterapeuta ili ne žele da se u nekoj manjoj sredini zna da idu kod psihoterapeuta da nađu podršku koja im je potrebna. Pandemija je dovela i do otvaranja velikog broja besplatnih psiholoških savetovališta koja su nastavila da rade i nakon najveće krize. Važan resurs su i mladi terapeuti koji su i dalje u edukaciji za psihoterapijsku praksu te vrlo često za simboličnu cenu rade pod supervizijom iskusnijih kolega. Kod ozbiljnijih ili dugotrajnijih psiholoških teškoća svakako treba konsultovati i svog odabranog lekara.

Tokom pandemije korona virusa, veliki fokus stavljen je i na mentalno zdravlje mladih. Kakve dugoročne posledice na mentalno zdravlje mladih može da ima pandemija?

Mislim da je fokus koji je stavljen na mentalno zdravlje doveo do većeg nivoa informisanja o toj temi kod svih, a posebno kod mladih. Došlo je do podizanja kolektivne svesti u svakom smislu te reči i u tome je pomoglo to što je uticaj pandemije bio globalan, te su se zapadnjačke vrednosti i senzitivnost na temu mentalnog zdravlja snažno prelili i na druge sredine koje možda ne bi pokazale toliku osetljivost da je pandemija bila geografski izolovan fenomen. Dodatno, tokom pandemije je povećana i količina dostupnih vidova psihološke podrške. Sve to je dovelo do izvesnog stepena normalizovanja psiholoških teškoća što smatram da je jako značajno za sve, kako za mlade, tako i za stariju populaciju od koje se uvek očekuje da je pribrana, da stoji čvrsto na zemlji i da nema pravo na greške i slabosti.

Dugoročne posledice u ovom trenutku možemo samo naslutiti, s obzirom na to da globalna kriza sa koronavirusom još uvek nije sasvim prošla i da nam se životi nisu vratili u potpunosti u normalu. Jedna od tema koje stručnjaci često pominju u ovom kontekstu je osećanje usamljenosti koje se tokom pandemije proširilo najviše jer mladi nisu bili u mogućnosti da upoznaju nove ljude i započinju nove ljubavne veze. Socijalni kontakti su svedeni na minimum, te su se i društveni krugovi ljudi smanjili što može pojačati osećaj izolovanosti od drugih. Ovaj socijalni vakuum može dovesti do većeg stepena otuđenja među mladima kroz vreme usled stečenih navika za vreme pandemije koje vode uzdržavanju od socijalnih kontakata. Druga mogućnost je da isti manjak socijalnih kontakata u jednom periodu života dovede do porasta društvenosti kod mladih u cilju nadoknađivanja svega propuštenog. Naravno, sve pomenuto zavisi od toga koliko će pandemija trajati i kakve posledice će mladi trpeti u narednom periodu. Socijalni kontakti i druženje su često ono što mnoge formalnosti u životu kao što su škola ili fakultet čine podnošljivim i prijatnim životnim iskustvom – srednju školu ne pamtimo po tome šta smo naučili na časovima engleskog jezika, već po druženju na malim i velikim odmorima, ekskurzijama i drugim uspomenama koje stvaramo sa našim vršnjacima. Jednoj generaciji mladih su mnogi slični trenuci koji čine uspomene uskraćeni, ali ne treba zaboraviti da mladi u sebi nose ogroman kapacitet za prilagođavanje.

PIN se bavio pružanjem psihosocijalne podrške obolelima od virusa, kao njihovim porodicama i prijateljima. Da li je među korisnicima, bilo i mladih koji su se javljali za podršku i koje su bile najčešće i najveće poteškoće?

Tokom perioda najvećih kriza sa koronavirusom bilo je dosta mladih koji su se javljali za podršku, pri čemu bi se mogli podeliti u dve grupe – oni koji nikada nisu imali nikakve psihološke teškoće i oni koji su u svom ranijem iskustvu imali određenih problema sa mentalnim zdravljem. Mladi koji nisu pre imali psihološke teškoće su uglavnom bili uplašeni za svoje zdravlje i za zdravlje svojih bližnjih, doživljavali različite anksiozne simptome i napade panike, imali različite neprijatne misli u vidu krivice ili griže savesti, ili su se naprosto osećali usamljeno i opterećeno teškom situacijom koja je prožimala celo društvo. Ovoj grupi mladih je često bila dovoljno umirujuća sama spoznaja da nisu sami, kao i to da mnogi slični njima prolaze kroz iste procese i razmišljanja u periodu krize. Jedna od najčešće korišćenih intervencija i preporuka je uključivala smanjenje izloženosti informacijama koje se tiču pandemije koje posledično dovode do rasta anksioznosti, kao i ponovno okretanje opuštajućim aktivnostima i hobijima.

Oni koji pak jesu u iskustvu imali neki vid psiholoških teškoća su u periodu krize uglavnom doživljavali slične simptome kao u ranijim kriznim situacijama. To su uglavnom bili anksiozni simptomi, panični napadi i produbljena osećanja tuge i usamljenosti. Ono što je bilo jako važno za tu grupu mladih jeste isticanje njihovih snaga i činjenice da su već uspešno prevazišli slične probleme u prošlosti što ih čini jačim i bolje opremljenim za borbu sa novim životnim izazovima. Većina mladih koja se javljala za podršku se već nakon prvog razgovora osećala bolje i mirnije, što govori o tome koliko je važno kada osoba ima kome da se obrati i sa kime da podeli svoje brige koje joj se možda čine glupim i nedovoljno značajnim, a zapravo su nešto što svako od nas doživi s vremena na vreme, naročito u doba svetske krize.

Mladi često ističu da na njihovo mentalno zdravlje veliki uticaj ima i društveni pritisak, (samo)nametnuta očekivanja i stresan tempo života. Da li će situacija pandemije uticati na ovakav trend kod mladih i ako da, na koji način?

Nažalost, čini se da živimo u trenutku u kome se ne praštaju greške – ukoliko ne diplomiraš u roku, porodica će te svaki mesec pitati: Koliko ti je još ostalo? Ako imaš prosek za jednu ocenu ispod odličnog uspeha bićeš etiketiran kao [vrlodobar] i samim tim kao [nedovoljno dobar], pri čemu niko ne uzima u obzir to što ideš na treninge tri puta nedeljno i želiš da izlaziš napolje sa društvom. Dodatno, mladi sebi postavljaju očekivanja i na osnovu toga šta su drugi uradili, a i na osnovu onoga kako im deluju tuđi životi kroz prizmu društvenih mreža. Još jedna relativno nova pojava među mladima je FOMO (eng. fear of missing out, strah od propuštanja) koji se najčešće ispoljava u vidu ideje da ne živimo dovoljno dobar ili zanimljiv život, dok se svi oko nas zabavljaju i doživljavaju avanture. Ovo je posebno izraženo na društvenim mrežama poput Instagrama gde ljudi u realnom vremenu prenose gde se i sa kim nalaze, pri čemu je realnost naravno podložna manipulaciji od strane onog ko deli svoj život. Međutim, kad je pandemija nastupila, odjednom smo se svi našli u istoj situaciji, zatvoreni u svoja četiri zida, ili oni koji su imali malo više sreće, omeđeni dvorišnom ogradom. Čini mi se da je naročito period zaključavanja tokom proleća 2020. godine doveo do recentriranja na sopstveni život i misli i do većeg fokusa na lična iskustva i to kako najbolje možemo iskoristiti dan pred sobom – FOMO je barem privremeno nestao. Šta će se desiti posle i da li će mladi pristati na ponovno nametanje ekstremnog tempa života zavisi od njih samih, ako je verovati analitičarima, generacija Z se opire stereotipima i pravilima, stvara vreme rodne i seksualne fluidnosti, pa zašto ne bi izazvala i antistres revoluciju?

Danas se mladi najviše informišu putem društvenim mreža koje mogu biti odlična platforma za pokretanje važnih pitanja. Na koje sve načine i u kojoj meri društvene mreže mogu uticati na naše mentalno zdravlje?

Kad se pomisli na odnos mladih prema društvenim mrežama, odmah pomišljamo na jednu toksičnu sredinu u kojoj se mladi porede sa raznim influenserima iza čijih objava stoji skupa garderoba, egzotične destinacije, plastične operacije i, naravno, fotošop, koji je sad dostupan u par lakih klikova na aplikaciji za pametne telefone. Kao i u doba pre interneta kada je televizijom dominirala Pamela Anderson u Čuvarima plaže, estetski standardi se i dalje dominantno nameću ženama, tako da nije čudno da je i danas najveći pritisak na devojčicama i devojkama koje žele da dostignu nerealne standarde koji im se plasiraju. U vreme kada ako nisi prisutan na društvenim mrežama [ne postojiš], teško je u jako mladom uzrastu imati dovoljno izgrađenu i zrelu sliku o sebi tako da trendovi interneta ne ostave neki negativan trag. S druge strane, u želji da smanji potencijalni pritisak na mlade, društvena mreža Instagram je od nedavno uvela opciju sakrivanja broja lajkova za pratioce tako da samo vlasnik profila može da zna tačan broj lajkova koji ima na objavi. Ova opcija ima za cilj neutralisanje negativnih efekta koji broj lajkova ima na pojedince što može voditi poređenju sa drugima, osećanju niže vrednosti, padu samopouzdanja, kao i anksioznim i depresivnim stanjima i poremećajima ishrane. Verujem da će se tek pokazati da li je ovakav pristup društvenim mrežama uspešan ili ne, iz pozicije korisnika i iz pozicije oglašivača, ali svakako mislim da je pomak u dobrom pravcu.

Ako pogledamo drugu stranu medalje, moramo primetiti da su brojni pokreti na društvenim mrežama u velikoj meri doprineli podizanju svesti o mentalnom zdravlju uopšte, a mislim da posebno važnu ulogu u tome imaju poznate ličnosti. Nedavni primeri teniserke Naomi Osake i gimnastičarke Simone Biles koje su se povukle sa najznačajnijih sportskih takmičenja da bi sačuvale svoje mentalno zdravlje predstavljaju svojevrsnu revoluciju – tim činom su direktno stavile mentalno zdravlje u istu ravan sa fizičkim zdravljem i spremnošću, što je nešto što se često zanemaruje, a naročito u profesionalnom sportu. Pored toga i pokret #FreeBritney nastao u cilju ukidanja starateljstva nad Britney Spears u velikoj meri zaokuplja svetsku javnost, naročito među mladima, te mi se čini da pitanja koja se tiču mentalnog zdravlja nikad nisu bila aktuelnija u društvu. Iako se za društvene mreže tradicionalno smatra da imaju negativan uticaj na mentalno zdravlje mladih, one u isto vreme predstavljaju prostor u kome mladi imaju priliku da se poistovete sa nekim koga i ne poznaju i da se osete manje usamljeno u svojim teškoćama.

Koja je Vaša poruka za mlade u Srbiji?

Najpre bih poručila mladima da ne moraju da prolaze kroz krize i probleme sami, posebno zato što najčešće doživljavaju teškoće koje imaju i svi drugi njihovi vršnjaci. Razgovarajte o svojim teškoćama sa ljudima od poverenja – razgovor o problemu je već prvi korak ka njegovom rešavanju. Niste sami!

 

Intervju i fotografija preuzeti sa: https://www.mingl.rs/rubrike/mingl-kutak/2/2021/08/25/mingl-intervju_-sta-je-fomo-i-zasto-ne-treba-normalizovati-stres-na-poslu.html