Aktuelno

„Ne volim sebe pa sam se zato ugojila.“

Obično je to uverenje koje drugi imaju o osobama koje imaju višak kilograma.

Iako u njemu delimično ima istine, priča oko gojaznosti je mnogo komplikovanija.

Niko namerno nije došao do viška kilograma.

Najčešće to nije ni situacija u kojoj takve osobe „baš briga kako izgledaju“.

Ispod problema sa gojaznošću uglavnom stoji puno nezadovoljstva, manjka ljubavi prema sebi, tuge, neretko i depresije.

Čitava plejada psihičkih problema krije se iza svakog dobijenog kilograma. A taj negativan efekat još više pojačava stigma koju iznova kreira društvo prema osobama koje imaju višak kilograma.

Obzirom da u Srbiji svaka peta osoba ima problema sa gojaznošću, shvatila sam da je ovaj problem od velike važnosti i želela sam mu se više posvetiti.

Zato sam bila neizmerno srećna kada mi se javila Kata Ivkić da piše o svom iskustvu borbe sa viškom kilograma i o putovanju gubitka istih.

Kao što ćete videti, njena priča je pre svega priča o građenju ljubavi prema sebi.

Uživajte! 

Ko je Kata Ivakić?

Kata je kreativac, aktivista.

Osnivač body positive zajednice “Kataliza”.

Neko ko voli balans između mira i akcije, producent, budući trkač, žena.

Koji je najveći životni izazov sa kojim si se izborila?

Najveći životni izazov sa kojim sam se izborila jeste da stojim ispred ogledala bez da mislim negativno o sebi.

Pre tri godine počela sam intenzivno da radim na tome da prihvatim sebe i svoje telo.

Pre toga situacije su uvek bile iste: želim da smršam, ali odem u Mek da jedem. Na kraju to  završi jako lošim rečenicama koje upućujem sebi.

U tom periodu kao da sam svaki deo života povezivala sa neuspehom zato što imam višak kilograma.

Hrana je bila i nagrada i kazna.

Ceo sistem i šabloni mog ponašanja nisu bili dobro poslagani.

Nisam imala zdrave navike, malo sam spavala, kritikovala sam sebe većinu vremena.

U jednom momentu sam dotaklo „dno“, gde je taj niz događaja potpuno pukao.

Nije bilo realno da sama sebi pomognem u tom trenutku, pa sam krenula kod terapeuta. To je bila osoba koja mi je pomogla da posložim svoje misli i emocije.

Mi ljudi zaista dugo možemo da trpimo sebe i svoje probleme. Toliko dugo da tek kada baš puknemo posežemo za stručnim licem.

Možda se ne bih toliko mrzela i kritikovala da sam preventivno ranije sa nekim razgovarala.

Kroz menjanje misli došle su velike pozitivne promene i u životu.

Želja za uspehom, za zdravom hranom, uviđanje da sam zaista lepa i da se dopadam sebi.

Na tom ljubavnom putu ka sebi stvari su samo počele da se otvaraju jedna za drugom.

Prvo sam osmislila projekat Kataliza, koji se obraća baš devojkama i ženama koje su se osetile slično kao ja. Krenulo je kroz moje šivenje haljina za njih, a nastavilo se kao projekat u Nišu, Novom Sadu i Beogradu, gde smo održavali radionice i grupu podrške sa terapeutima.

Zatim se dogodila Lisca body positive catwalk u Ljubljani. Tada sam imala 116kg – najviše u svom životu.

Međutim, taj dan je najznačajniji u mom putu, jer sam tada zaista do koske zavolela sebe.

Taj dan sam sa 20tak devojaka hodala u kupaćem kostimu na sred Ljubljane. Osetila sam se hrabro, ponosno, srećno. Kao da menjam sebe i svet oko sebe.

Tada sam shvatila da zaista nije važno koliko kilograma imaš da bi imao samopouzdanje.

 Važno mi je bilo to što sam naučila da volim sebe.

 I kada gledam u te slike, čini mi se da sam baš tada imala više samopouzdanja nego kada sam izgubila na kilaži.

Sa tim u vezi, da, videćete mnoge pre i posle fotografije ljudi koji su smršali. Međutim, ono što na tim fotografijama ne vidite je kako se oni osećaju.

Moje pre i posle slike postoje samo da se setim koliki je put bio do toga da:

• shvatim da postoji zdrava i ukusna hrana
• iskusim kako je jako lepo imati čvrst san
• shvatim da sam ja na prvom mestu, a ne neko drugi.

Život nije crno-beli svet gde si srećan kada izgubiš kilograme.

Kako si naučila da voliš sebe?

Ovo je bio jedan veliki životni izazov, za koji sam znala da će, kada ga postignem, on uticati na svaki aspekt mog života.

Moj krajnji cilj je bio prihvatanje.

Da stanem ispred ogledala i budem svesna sebe.

Moja filozofija jeste da ne možemo da napredujemo niti volimo sebe ukoliko ne prihvatimo u potpunosti svaki svoj deo.

I ovde ne mislim samo na fizički izgled, nego uopšte o svesnosti sebe kao kompletne osobe.

Kada sam krenula na ovaj način da radim sa sobom, u početku je bilo prilično teško.

Videla sam samo višak i nedostatke.

Sada vidim jednu realnu sliku. Katu koja ima vrline i mane. Stvari u kojima je brilijantna i stvari koje joj ne idu od ruke. Vidim jedno telo o kome se ona mnogo više brine. Svaki minut edukovanja i ulaganja u sebe. Vidim je kompletnu.

I vidim je sada, a ne pre ili posle.

Kako drugi ljudi mogu pomoći osobi sa ovakvim izazovom?

Mislim da prva želja za promenom počinje u nama. Okolina samo može da bude podrška u ovakvom procesu.

Zato svi koji nisu podrška nisu više deo mog života.

Okružite se pravim ljudima koji će vam pružiti podršku i koji vam svojim nerazumevanjem i netolerancijom neće samo još više otežavati.

Šta je najvažnije što si naučila na ovom tvom putovanju?

Iz ovog životnog izazova sam pre svega bolje upoznala sebe.

Imam više samopouzdanja i sigurna sam u svaku svoju odluku.

Razumela sam da ne mogu da stavljam ni jednu osobu pre sebe, ali ne na onaj sebičan način.

Ako je mom telu potrebno da ide na spavanje u 22h, ne vidim razlog da ostanem negde duže nego što je potrebno.

Ukoliko mi se neki posao ne radi, odbiću ga.

Ako mi se neko ne dopada, neću biti pored njega.

Zato mislim da je postavljanje sebe na prvo mesto donelo zdrave granice, odluke, mir i sigurnost.

Šta bi poručila osobama koje se suočavaju sa sličnim izazovom?

Onima koji se suočavaju sa ovakvim izazovom bih poručila da samo nastave u smeru u kom su krenuli.

Da slušaju svoju intuiciju i potrebe.

Od ljubavi prema sebi se napravila opšta fama, a ona je u stvari toliko jednostavna i lako je dostižna.

Aleksandra Birta Ilić: https://aleksandrabirta.com/volim-sebe/