Aktuelno

Uvek će biti NEŠTO: što nas remeti, što nas poziva na rast, i što želimo da prođe.
Zato ne čekaj “bolji” trenutak i ne odlaži život.

Uvek čekamo da se nešto desi ili da prođe, da konačno “sve” bude OK, a to je opasno mesto. U toj zabludi može proći život, jer nikada neće sve biti u balansu. Ili će to biti kratki trenuci, koji će proći pre nego što ih i postanemo svesni.

S druge strane, biće sve onako kako treba. Razvoj donosi sklad na nekom višem nivou – dok je na površini često haos. Zato veruj u proces i “pusti neka voda nađe put”.

Uglavnom kažemo da je sve ok u trenucima kad je “sve” pod kontrolom, tj. kada mislimo da imamo sve pod kontrolom. To nije sklad, nego privid istog. Kula od karata zbog koje na prstima hodamo (i ne dišemo glasno) da se ne bi srušila.

Trenuci potpunog sklada se baš kao i velike životne sreće događaju retko

Zato ne smemo čekati te “velike” i “savršene” trenutke da bismo se konačno opustili i živeli. Jer oni neće trajati večno. Doći će novi krug izazova (koji nas vode napred, u rast i razvoj). Baš kao što se razvojne faze u prirodi stalno smenjuju i time čine pun krug.

Činjenica na koju vas podsećam jeste da će retko biti idealnih situacija i da će uvek biti nešto što žulja, što nije po volji i nije “ok”. Idealne prilike nema (ili su takve retke). A ako kroz ovakav idealistički pristup odlažemo život, postaćemo bezvoljni ljudi koji stoje u mestu, stalno čekajući idealne uslove, kojih uglavnom nema.

(I da se razumemo, ne mislim da je u pitanju izgovor iz lenjosti kako bi se to najčešće okarakterisalo u narodu. Ljudi zaista poveruju da je njihova aktivnost besmislena u lošim uslovima, i da će bolje proći kada bude pravi trenutak. Više su u pitanju neznanje, strah (od neuspeha) i odsustvo adekvatne podrške koja ih priprema za proces, pad, suočavanje i učenje kroz prevazilaženje prepreka – za realan život.)

Paradoks života

Faze života se stalno smenjuju. A on, poput plime i oseke, konstantno donosi i odnosi. Taman jedna faza donese nešto što smo čekali da bi naš sklad bio potpun – a onda druga odnese udobnost na koju smo navikli i opet uzburka sklad.

Sigurno ste čuli srednjoškolca koji želi da odraste zbog svega što mu donosi odrasli život. Ili studenta koji jedva čeka da se zaposli, zarađuje i bude “svoj čovek”. Godine koje prođu i donesu sve to, uvek nešto sa sobom i odnesu. Godine, mladost, bezbrižnost, jedinstvene trenutke i iskustva, ali i neka draga bića.

Ljude sa malom decom stigne umor, pa maštaju o vremenu kada će deca odrasti i osamostaliti se, kako bi oni imali više vremena za sebe i neke svoje (zapostavljene) aktivnosti. Maštaju da više naprave, zarade kako bi živeli komfornije. To vreme dođe naravno (često i brže nego što su mislili), a onda ih stigne nostalgija za danima koji su proleteli i u kojima možda nisu dovoljno uživali, jureći za nekim budućim trenutkom.

Pre Korone su mnogi sanjali rad od kuće, a posle dve godine pandemije, javila se potreba za ljudima, susretima i bar povremenom odlasku na posao. Dok pišem ovaj tekst, rat u Ukrajini bukti, tenzije rastu i sve češće možemo čuti komentare kao što su “sad vidim da nisam dovoljno cenila 2017. godinu”, “posle svega, izolacija sa porodicom blagoslov…”.

Ni jedna krajnost ne valja, i čega god je previše, više nam “nije vredno”. Ili makar gubimo fokus. Siti smo, i više ne registrujemo ni taj ukus ma koliko ga volimo. Što je skoro neko rekao “sloboda je kao čist vazduh, kad je ima, niko je ne ceni“. Tako je sa svakim trenutkom koji živimo. Uvek podrazumevamo sadašnji, a sa nadom gledamo u budući. Zaboravljajući na paradoks života i jedinstvenost trenutka koji živimo.

Sve je TU, Sada i Ovde

Uvek nešto imamo, a nešto fali. Samo je pitanje koliko pažnje pridajemo ovom prvom.

Tokom života se krećemo od jedne polarnosti do druge. Budemo siti jedne hrane pa nam se traži druga. Preplavljeni toksičnim odnosima odlazimo u usamljenost, onda je previše usamljenosti i tražimo nove načine povezivanja sa drugima.

Krajnosti će uvek biti, a traženje sopstvene mere, ili balansa, upravo ide kroz lutanje od jedne do druge, koje nam nude svoje “najbolje” i “najgore”. Što se više odaljimo od jedne, fali nam druga. Uvek će nešto da fali. Zato nemojte čekati dane potpunog blagostanja, niti verovati da možete nekim svojim trudom da ga zagarantujete. Talase ne možete sprečiti.

Prihvatite život u svom realnom obliku i raznolikosti njegovih boja. Jedino tu smo u istini, i jedino tu ne moramo hodati na prstima da ne srušimo kulu od karata. Kada prihvatimo život, sa svim onim što nosi, spremni smo da preuzmemo odgovornost. Gledamo naravno gde gazimo, ali ipak koračamo smelo.

Uzmite ono što vam daje trenutak, danas – a radujte se onom koji dolazi sutra

Kad nam dosadi zima, mi već mislimo na miris letnjih večeri, a onda one dođu – pa nas “sparina” udavi, i želimo sveže snežne noći. Svaka od njih ima svoju draž. I svoje nedostatke. Uživajte u njihovim lepotama, spremni da ih pustite i dočekate nove – ukuse, mirise, uloge i iskustva. Bolji dani nikada neće doći dok ne shvatimo vrednost ovoga, sada. Uvek mislimo – samo još ovo da prođe, pa još ovo…

Zapravo mnogo stvari u životu se promeni kada shvatimo da taj trenutak završenosti neće nikad doći – osim na kraju. I da mi ustvari moramo da krademo od tog sunovrata aktivnosti – svoju sopstvenu utelovljenost. Nema tog vremena koje će doći kada će sve biti ok.

Kako je moja mentorka jednom rekla (na naš užas u tom trenutku): “Neće biti mnogo bolje, biće samo komplikovanije. Jer život je komplikovan, a na tebi je da postaneš dobar surfer. Jedra, more i to je to. Tu i tamo neka luka i dobar ručak, kafa, pa opet na jedrilicu.”

Nema čekanja. Uvek će biti nešto što nije ok – i to je OK.
Ako bismo čekali da to nešto prođe – prošao bi čitav život.

Tekst je preuzet sa sajta: https://psihoterapijadunjavesic.rs/