Aktuelno

Student koji “sedi za knjigom”, čita, ponavlja i pokušava da razume i zapamti ono što je pročitao, jeste prototip čoveka koji uči. Termin učenje je široko zastupljen i često upotrebljavan, jer u svakodnevnom životu, skoro da nema radnje koja se ne može naučiti.

U svakodnevnom govoru pod učenjem se podrazumeva sticanje izvesnih, opštih načina ponašanja, crta ličnosti, socijalnih stavova, intelektualnih i radnih navika i veština.  Iz perspektive studenta učenje se odnosi na sticanje određenih znanja i veština (reprodukcijom, posmatranjem, učenjem putem uviđanja…), i naravno- primenom naučenog u praktičnoj nastavi ili na budućem radnom mestu.

Jedan od najčesćih problema tokom učenja jeste problem koncentracije. A šta su zapravo pažnja i koncentracija?  Za pažnju možemo reći da predstavlja sistem koji daje energiju ostalim kognitivnim funkcijama. Za nju je odgovorna nervna struktura koju zovemo retikularna formacija. Pažnja , kao osnovna psihička funkcija ima svoje osobenosti, tako da razlikujemo fokusiranu ili selektivnu pažnju, u pitanju je mogućnost da se usmerimo na jedan, ili dva stimulusa, dok ostale zanemarujemo, odnosno vršimo supresiju stimulusa koji nam nisu od značaja. Ovakva pažnja se još i naziva koncentracija. Najbolji primer, ovakve pažnje je učenik koji je predano uči gradivo, u čitaonici, dok u potpunosti zamenaruje sve sporedne faktore oko njega. U ovom primeru pored fokusirane pažnje, imamo i aktivnu pažnju. Dakle, učenik koji se posvetio gradivu, voljno se fokusira na gradivo, odnosno održava aktivnost pažnje, određeni vremenski period. Nasuprot aktivnoj, je pasivna pažnja, koja je automatski organizovana i nevoljna. Pasivna pažnja je registrovanje novih, ili upadljivih karakteristika informacija, koje su drugačije u okruženju. I to se dešava, kada prolazimo ulicom, i vidimo baš upečatljivo obučenu osobu. Mi se nevoljno okrećemo ka toj osobi, jer je ona stimulus koji se u datom trenutku, po svojim karakteristikama izdvaja iz okoline u kojoj se trenutno nalazimo. Podeljena pažnja, ili multitasking je ono što neki ljudi imaju razvijeno u većoj, neki u manjoj meri, a predstavlja mogućnost da se odgovori na više zadataka istovremeno. Primer bi bili, telefonski operateri, koji istovremeno slušaju klijente, pretražuju bazu informacija, i pružaju potrebne informacije. Još jedna veoma važna karakteristika pažnje je vezana za fokus pažnje, a odnosi se na vigilnost i tenacitet pažnje. Tenacitet je zadržavanje fokusa na informaciji dok se ne obavi zadatak, a vigilnost je mogućnost da se pomera fokus pažnje. Ovde razlikujemo i poremećaje pažnje, odnosno rasejanost.  Pa tako razlikujemo hipertenacitetnu rasejanost, sa hipovigilnošću pažnje, odnosno kako se, popularno, kaže primer  ”rasejanog naučnika“, koji je fokusiran samo na problem koji proučava i ne može da pomeri fokus pažnje na nešto drugo. Ili pak obrnuti poremećaj, a to je hipervigilna, sa hipotenacitetnom rasejanošću, a to je primer  “rasejanog učenika”, gde mu svaki stimulus odvlači pažnju.

Sada kada znamo sve ovo o pažnji, postavlja se pitanje kako se fokusirati na gradivo koje, često, nije predmet interesovanja i koje je suvoparno i nerazumljivo napisano? Kako uspešno i efikasno savladati takvo gradivo, koje je neminovno pred nama?

Osoba se uspešno koncentriše kada je, kako smo gore naveli, u potpunosti fokusirana na zadatak, i kada je ne ometa i ne skreće pažnju sve što se oko nje dešava. Međutim, to je ponekad veoma teško postići. Često nam se dešava da tokom učenja, misli lutaju, a da toga nismo ni svesni. Razlog tome mogu biti brige, koje nam onemogućavaju da racionalno razmišljamo i koji neminovno pomeraju fokus pažnje, materija koja je dosadna, teška, nerazumljiva ili neinteresantna, ili pak simpatična devojka ili dečko koji se seo pored nas u čitaonici. Tada se može desiti da započnemo određeni zadatak, ali da ga ne završimo, jer smo stali već na prvoj prepreci i umesto da se borimo, jednostavno nam je lakše da izbegnemo neprijatnu situaciju.

Da budemo iskreni, uslovi u kojima učimo, retko kad mogu biti idealni, ali kako bismo uspešno izvršili zadatak i došli do zacrtanog cilja (položenog ispita, npr.), neophodno je da formiramo metode koje ce nam pomoći da efikasnije i brže učimo. Neke od njih su sledeće: ukoliko je moguće odrediti svoje mesto za učenje, napraviti prijatno okruženje koje podstiče na rad, fokusirati se na deo koji treba preći, isplanirati koliko se dnevno gradiva prelazi, promeniti predmet koje se uči na svakih sat ili dva kako bi gradivo bilo raznoliko i ne bi budilo dosadu, podsticati sebe i nagrađivati (druženjem sa prijateljima, gledanjem filma, fizičkom aktivnošću), za svaki uspešno izvršen zadatak. Uvek je bolje aktivno učiti, koristiti različite principe, kao što su preslišavanje, učenje u grupi, postavljanje pitanja, mapiranje, vizualizacija, a ne samo pasivno čitanje. Takođe je potrebno i praviti adekvatne pauze, najbolje je na svakih 45 minuta napraviti pauzu od 15 minuta, kraće pauze su efikasnije i pokazalo se produktivnije. Vrlo je važno odrediti koje je doba dana, najpogodnije za učenje, osoba treba da se prilagodi svom prirodnom bioritmu u svemu, pa i u tome koje je vreme najefikasnije za učenje. Kada je osoba najodmornija bolje je učiti teže stvari, a lakše ostaviti za kasnije, jer se na taj način poboljšava i koncentracija. Vrlo je važno imati jasan i detaljan plan i držati ga se, biti disciplinovan, i istrajan , što sasvim sigurno vodi uspehu. I nije nemoguće …

Tekst je preuzet sa sajta: https://pricajmootome.rs/test/