Aktuelno

Naročito je izražen problem sa radnim praksama na otvorenom tržištu radne snage. Pod ovim praksama podrazumevamo kratkoročne programe sticanja radnog iskustva koji obuhvataju učenje i obuku, u koje se mogu uključiti svi zainteresovani bez obzira na to da li su ili nisu u sistemu formalnog obrazovanja. Ove prakse su samoinicijativne – nisu obavezni deo obrazovanja i obuke i nisu propisane zakonom ili pravilnikom kao uslov za bavljenje određenim zanimanjem, odnosno strukom, ali su važne za razvoj veština i dalje zapošljavanje.

Ne postoji adekvatna ugovorna forma za regulisanje odnosa između „praksodavaca“ i mladih u ovakvim programima. Postojeća rešenja u Zakonu o radu koja regulišu ugovore o stručnom osposobljavanju i usavršavanju ne obuhvataju sve oblike radnih praksi i demotivišu organizovanje ovakvih programa za nezaposlene.

Ne postoje mehanizmi za obezbeđivanje kvaliteta radnih praksi. Potrebno je obezbediti jedinstvenu evidenciju praksi, regulisati standarde kvaliteta koji će važiti za sve vrste praksi, povećati informisanost i motivisanost mladih, poslodavaca i nadležnih institucija za organizaciju radnih praksi kao značajnog instrumenta u borbi protiv nezaposlenosti.

U osnovne obavezne elemente kvalitetnih radnih praksiprema Preporuci o kvalitetnom okviru za sprovođenje praksi, izdatih od strane Evropske komisije ubrajaju se:

→ Zaključenje „pisanog sporazuma/ugovora o praksi između praktikanta i pružaoca prakse u kome su navedeni obrazovni ciljevi prakse, uslovi rada, da li je obezbeđena naknada, trajanje prakse, prava i obaveze praktikanatai pružaoca prakse, uključujući, ukoliko je to relevantno, odredbe o poverljivosti i autorskim pravima“.

→ Ciljevi učenja i obuke – U preporuci se ističe da oni treba da budu navedeni u okviru pisanog ugovora/sporazuma, a ističe se i da je „potrebno podsticati primere dobreprakse u odnosu na postavljene ciljeve učenja i obuke kako bi praktikanti stekli iskustvo i relevantne veštine“. S obzirom na primere zloupotrebe koji su se odnosili na to da su praktikanti obavljali rutinske poslove, naglašeno jeda zadaci koje praktikanti obavljaju treba da omoguće da ciljevi učenja i obuke budu postignuti.

→ Mentorstvo, odnosno supervizija – Potrebno je podsticati pružaoce prakse da „odrede supervizora/mentora koji će praktikante voditi kroz obavljanje zadataka koje su dobili, pratiti i procenjivati njihov napredak“.

→ Adekvatni uslovi rada – Potrebno je da se za sve praktikante osiguraju adekvatni uslovi rada, uključujući „ograničenje maksimalnog broja radnih sati nedeljno, minimalne periode odmora u toku dana i nedelje i, ukoliko je to primenljivo, minimalna prava na odmor“. Takođe, istaknuto je da je potrebno da se jasno naznači da li pružaoci prakse obezbeđuju osiguranje u slučaju bolesti ili povrede na radu, kao i odsustvo u slučaju bolesti. U ugovoru o praksi treba da se naznači da li praktikant dobija naknadu, kao i njihov iznos. Međunarodno prihvaćeni standard je da lica na radnoj praksi treba da imaju zdravstveno i socijalno osiguranje barem za slučajeve profesionalne bolesti ili povrede naradu.

→ Ograničeno trajanje – Ograničavanje dužine trajanjaprakse je neophodno kako bi se sprečilo da mladi na praksi postanu zamena za zaposlenu radnu snagu. U Preporuci o kvalitetnom okviru za prakse se navodi da prakse „ne bi trebalo da budu duže od šest meseci osim u određenim slučajevima“.

→ Kroz potvrdu nakon obavljene prakse treba da se„promovišu prepoznavanje i validacija znanja, veština i kompetencija koje su stečene tokom prakse i ohrabrepružaoci prakse da ih procene i potvrde njihovu razvijenost“. U pojedinim zemljama nakon završetka prakse lice na praksi bi trebalo da dobije potvrdu ili pismo preporuke u kome se navode trajanje prakse, zadaci koje je lice obavljalo i stručne veštine koje je steklo.

Tekst je preuzet sa sajta: https://www.bos.rs/