Aktuelno

Zašto bi praktikanti trebalo da budu plaćeni? Često se kaže da oni ne mogu da pruže isti nivo produktivnosti i efikasnosti u radu, kao i zaposleni sa više iskustva. Drugi komentar je da radne prakse imaju primarno svrhu obrazovanja i obuke, a da im nije svrha rad. Ne izostaju ni tvdnje da su praktikanti trošak za poslodavca. Sa druge strane, mladi ponekad navode da bi pristajali i na neplaćenu praksu, ako bi im to omogućilo radno iskustvo. Jedan komentar sa veb-sajta sa oglasima za prakse glasi:

Koliko sam video dosta ljudi upravo po završetku kursa traži mesto gde bi mogli početi svoju karijeru, makar i kroz (ne)plaćenu praksu.

Međutim, šta je od ovoga istina, a šta mit? I kako smo došli do ove situacije? Preporuka Saveta Evropske unije iz 2014. godine o kvalitetnom okviru za prakse nije uključila obavezu plaćanja prakse i pored protivljenja organizacija koje rade sa mladima. Međutim, situacija se postepeno menjala. Važan korak u ovoj oblasti bio je kada je Evropski parlament u zvaničnom dokumentu iz 2020. godine osudio neplaćene prakse, navodeći da eksploatišu rad mladih i narušavaju njihova prava. Pa ipak, ovo je i dalje izražen problem, pa još uvek postoje inicijative koje se bave ovim pitanjem.

Kako je ovo pitanje sada rešeno u drugim zemljama Evropske unije? O čemu je važno voditi računa u vezi sa propisivanjem obaveze plaćanja praktikanata?

FINANSIJSKA NADOKNADA ZA PRAKTIKANTE JE U EU UGLAVNOM OBAVEZNA
Oslanjajući se na analizu Evropske komisije (2021) o finansijskim nadoknadama koje dobijaju mladi na radnim praksama, možemo da utvrdimo da je nadoknada za praktikante u EU u većini zemalja obavezna, ali na različite načine regulisana. U pitanju su takozvane radne prakse na otvorenom tržištu, koje nisu deo obrazovnih programa, uslova za rad u struci ni aktivnih mera za zapošljavanje.

U 15 zemalja EU obaveza finansijske nadoknade za praktikante je propisana - neke zemlje imaju poseban zakon koji se bavi ovim pitanjem, a u nekima je ono regulisano u okviru zakona o radu. S druge strane, u 11 zemalja ne postoji obaveza plaćanja praktikanata, što je trenutno situacija i u Srbiji.

Iz ovih 11 država, treba izdvojiti specifičan slučaj skandinavskih zemalja, Finske i Austrije. Pitanje visine zarada u ovim zemljama uglavnom je regulisano kroz kolektivne ugovore, a ne kroz Zakon o radu. S tim u vezi, analiza pokazuje da praktikanti u većini slučajeva jesu plaćeni, ali da visina njihove nadoknade nije regulisana zakonom, u skladu sa pravnom tradicijom skandinavskih država i Austrije.

Francuska i Letonija predstavljaju dva primera u kojima su prakse na otvorenom tržištu zakonom zabranjene, ali to ne znači da su državni organi ove dve zemlje protiv radnih praksi (npr. Prakse u okviru obrazovnog procesa u Francuskoj su veoma zastupljene i uobičajene). U Francuskoj, poslodavci su u obavezi da mlade, koji traže prvo radno iskustvo, tretiraju kao i druge zaposlene i obezbede im adekvatnu zaradu i druga socijalna davanja. U Letoniji, neplaćene radne prakse se tretiraju kao „rad na crno“ i zakonom su zabranjene. Kao i u Francuskoj, mladi na praksi imaju sva prava kao i regularno zaposleni, dok su sa druge strane, prakse kao aktivne mere politike zapošljavanja i prakse u okviru obrazovnog procesa uobičajene i regulisane. S tim u vezi i Francuska i Letonija mogu se kvalifikovati da ispunjavaju ovaj uslov kvaliteta prakse na otvorenom tržištu rada, iako ovaj aspekt kvaliteta nije zakonom regulisan.

KOLIKA TREBA DA BUDE VISINA NAKNADE?
Pitanje visine naknade za praktikante je značajno ne samo zbog vrednovanja njihovog rada već i radi omogućivanja da radne prakse ne pohađaju samo osobe koje to mogu da priušte, već da budu dostupne i osobama nižeg socio-ekonomskog statusa, iz osetljivih grupa kojima one mogu biti naročito korisne. Neretko se smatra da bi praktikanti trebalo da budu plaćeni manje od zakonski propisanog minimuma (a ima i slučajeva gde se zahteva da prakse budu neplaćene) zato što oni, u procesu učenja kroz sticanje radnog iskustva, nisu na istom nivou produktivnosti kao njihove iskusnije kolege. To jeste situacija u pojedinim evropskim zemljama, ali češće je slučaj da je nadoknada jednaka minimalnoj zaradi ili da se definiše kroz kolektivne i bilateralne ugovore. Samo u jednoj zemlji su radne prakse neplaćene.

DOPRINOSI ZA ZDRAVSTVENO I SOCIJALNO OSIGURANjE SU PREPOZNATI KAO VAŽNI ZA DOSTOJANSTVEN RAD
Mladim praktikantima na početku karijere doprinosi za zdravstveno i socijalno osiguranje na prvi pogled ne znače mnogo. Neretko, mladima tekovine države blagostanja, poput univerzalnog zdravstvenog osiguranja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti predstavljaju apstraktne pojmove. Međutim, kao i za sve zaposlene, za praktikante su adekvatni uslovi rada od velikog značaja, naročito na početku karijere i ulazak u svet rada. Povoljni uslovi rada mladima, kao ranjivoj grupi, mogu pružiti sigurnost.

Po ovom pitanju uslova rada, u 14 zemalja EU praktikanti se tretiraju kao i ostali zaposleni. Njima je obezbeđena puna zdravstvena i socijalna zaštita, što jeste primer dobre prakse koji treba da slede i ostale zemlje. Ukoliko izuzmemo prethodno objašnjene primere skandinavskih zemalja, Finske i Austrije (gde je akcenat na kolektivnim ugovorima), Francuske i Letonije (u kojima su radne prakse zakonom zabranjene), zabrinjava podatak da u 5 država pitanje socijalnih prava na radnom mestu nije regulisano. To je situacija i sa Srbijom sada za radne prakse na otvorenom tržištu rada.

ZAŠTO PLAĆATI PRAKTIKANTE
Ne samo što iskustva evropskih zemalja pokazuju da je jasno da praktakanti treba da budu plaćeni, brojni su argumenti zašto pitanje plaćanja radnih praksi ne bi trebalo ni da se postavlja.

-Neplaćene radne prakse stavljaju osobe u neravnopravnu poziciju - samo oni koji imaju sredstava da se izdržavaju na neki drugi način mogu da ih pohađaju. U tom slučaju osobe kojima radne prakse mogu biti najviše potrebne nemaju prilike da na taj način razviju veštine i steknu radno iskustvo.
-Ne postoje dokazi da neplaćene prakse dovode do unapređivanja zapošljivosti i boljeg položaja na tržištu rada. Štaviše, istraživanja govore upravo suprotno. Na primer, jedna nedavna studija je pokazala da za diplomce u Velikoj Britaniji koji su prošli kroz neplaćenu praksu, ona ostavila negativne efekte na njihove zarade i to nekoliko godina nakon završetka studija, a ti efekti su bili manji samo za studente iz viših socio-ekonomskih slojeva. 
- Primarna svrha radnih praksi zaista jeste obrazovna i praktikanti zaista dobijaju dosta u pogledu znanja i veština koje mogu da razviju i prilikama za umrežavanje koje imaju. Pa ipak, svrha radnih praksi je i sticanje radnog iskustva, koje se može dobiti samo kroz stvarno obavljanje radnih zadataka uz veću ili manju superviziju. To što praktikanti zaista i obavljaju pojedine zadatke jeste takođe važno da bude prepoznato i vrednovano.
Naravno, uvek treba imati u vidu da situacija povodom praksi može biti kompleksna. U slučaju da praktikanti obavljaju radne zadatke na potpuno isti način kao zaposleni, to više ne predstavlja radnu praksu i trebalo bi da bude radni odnos. Radne prakse se često zloupotrebljavaju i potrebno je ovakve situacije sprečiti.

KAKO NACRT ZAKONA O RADNOJ PRAKSI REGULIŠE PITANjE NAKNADE?
U ovom trenutku u toku je javna rasprava o Nacrtu zakona o radnoj praksi, koji propisuje da tokom obavljanja radne prakse, praktikant ima pravo na naknadu za obavljanje radne prakse, koju poslodavac isplaćuje u skladu sa ugovorom o radnoj praksi. Visina naknade iznosi najmanje 2/3 minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad, uvećane za pripadajuće doprinose i porez. Praktikant koji je sa poslodavcem zaključio ugovor o radnoj praksi ima prava iz obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja, kao i obaveznog zdravstvenog osiguranja, u skladu sa zakonom.

Pravo na nadoknadu je jasno da je potrebno u potpunosti podržati.

Tekst je preuzet sa sajta: https://www.bos.rs/