Drago mi je da si odabrala šta bi volela da upišeš, i da sada razmišljaš o tome šta sve ta odluka nosi sa sobom. 

Bavljenje medicinom svakako spada u najodgovornije poslove, i verujem da se i oni koji se bave medicinskom praksom isto nekad suočavaju sa dilemom da li će uspeti da reše neki problem i uspeti da pomognu nekome. 

Tokom srednje škole, a naročito gimnazije, koje nam daju širok spektar teorijskih znanja, nemamo puno prilike da  primenjujemo ono što naučimo, sem na usmenim odgovaranjima, kontrolnim ili pismenim zadacima, što dovodi do toga da često posle nekog vremena i zaboravimo ono što smo učili. Imaj u vidu da tokom studija medicine imaš puno prilike da praktično primeniš ono što učiš kroz vežbe koje su obavezne uz predavanja. Kada neko često ima priliku da primenjuje ono što uči, teže zaboravlja ono što je naučio, a posebno kada ima priliku da više puta ponavlja ono što uči. 

Dalje, postoji puno koraka koje ćeš morati da prođeš dok ne dođeš do samostalnog rada. To znači da ćeš i tokom studija, kasnije i specijalizacije, imati pored sebe iskusnije profesore i lekare koji će ti pomagati i podučavati te dok ne dođeš do nivoa da sama primenjuješ svoje znanje i pomažeš drugima. 

Na kraju, jedan deo odgovornosti je i na tebi. :). To znači da je potrebno da se studijama zaista posvetiš, redovno obavljaš svoje obaveze i učiš sa razumevanjem, a ne samo da bi položila ispit. Ovim ne želim da te uplašim, šta više, već da ti ukažem na to da, u određenoj meri, možemo sami da utičemo na to da li ćemo nešto zapamtiti ili zaboraviti. 

Ukoliko imaš nekoga u tvojoj blizini ko se bavi medicinom ili je na studijama, možeš da ga pitaš da li se sreo sa istim strahom i na koji način ga je prevazišao. Svakako će ti značiti da čuješ iskustvo iz prve ruke. :)