Nije kasno, u pravo vreme si počela da razmišljaš o izboru fakulteta. Tako ćeš imati vremena da shvatiš šta je ono što te interesuje, a takođe i da spremiš prijemni najbolje što možeš. Nije da testovi nisu bili od pomoći, ipak su ti potvrdili ono što si ti već znala :) 

U pravu si da je na psihologiji velika konkurencija, bar je do sada svake godine bila. Dobra strana je što ti imaš još dobre dve godine da spremiš jedan od dva testa, a to je test znanja. Još jedna dobra strana koja ti ide u prilog je što si odličan đak i što ćeš imati dosta poena iz škole. Da stavimo test opšte informisanosti kao jedini problematičan uslov od tri uslova koja moraš da zadovoljiš da bi položila prijemni ispit. Činjenica je da je taj test opšte informisanosti problem svakome ko dođe na prijemni i svako se dvoumi oko upisa upravo zbog tog testa. To znači da i ostali koji konkurišu imaju isti problem i osećaju tremu i nelagodnost koliko i ti. Ali, svi koji se pojave na tom prijemnom rizikuju. I prvi na listi i drugi, kao i svi ostali, sigurno nisu unapred znali šta će da urade i koliko će poena da imaju. Eto, ni ja nisam znala i bila sam ubeđena da neću uspeti, pa sam samu sebe iznenadila :) Možda možeš da pogledaš pitanja iz prošlih godina, da čisto stekneš sliku o tome kako izgledaju, koje su oblasti najviše zastupljene i slično i da na prijemnom ispitu veruješ u svoje znanje i svoju logiku, jer neka pitanja možeš da rešiš i sistemom eliminacije. Dešava se da na budžetu bude neko ko je imao 15ak poena od 30 na testu opšte informisanosti, jer je nosio dosta poena iz škole i jako dobro uradio test iz psihologije. To su neke stvari koje ne možeš da predvidiš. Moj ti je iskren savet, ako te već to interesuje, da probaš da upišeš, ništa ne gubiš. A svakako neki od ostalih fakutleta mogu da ti budu rezervne opcije, u slučaju da ne uspeš.

Ukoliko se odlučiš za FASPER, trebalo bi da izabereš smer u odnosu na svoja interesovanja i ciljnu grupu sa kojom bi volela da radiš. Porazmisli da li te zanima maloletnička delikvencija, prevencija i tretman poremećaja u ponašanju ili možda edukacija i rehabilitacija osoba sa različitim vidovima oštećenja. Verujem da znaš koji sve smerovi postoje, ali ipak ću ti staviti link ovde. Iščitaj koje su oblasti u fokusu svakog smera, verujem da će ti se neki smerovi dopadati više od drugih. Pogledaj i spiskove predmeta i uporedi ih, to može biti od pomoći da razmisliš koji bi ti smer išao možda bolje od nekog drugog. Nažalost, nema baš mnogo radnih mesta za one sa tim fakultetom, iako je njihova pomoć više nego potrebna u različitim ustanovama. Najveći broj se zapošljava u savetovalištima ili domovima za nezbrinutu decu. Veliki broj mladih po završetku fakulteta ne radi direktno u struci, ali rade po različitim organizacijama civilnog društva koje se bave savetovanjem dece i omladine, a često osnivaju i svoje organizacije. Prosečan broj oglasa i prijava za ovu poziciju pogledaj ovde. Ovaj podatak uzmi sa malo rezerve, jer od kako je fakultet promenio ime, nekako se i zvanje defektologa izgubilo, pa su sad zvanja vezana za smerove. 

O zanimanju socijalnog radnika možeš pročitati ovde. U najvećem broju se zapošljavaju u centrima za socijalni rad, savetovalištima i drugim institucijama koje se bave socijalnom zaštitom. Na sajtu Infostuda možeš naći statistike koje se tiču i oglasa za ovu poziciju i prosečan broj prijava.

Što se tiče prelaska na psihologiju sa nekih drugih fakulteta, to je teško, s obzirom da bi morala da polažeš diferencijalne ispite, što je oko 17 ispita, ukoliko razmišljaš o Filozofskom fakultetu. Ako bi upisala psihologiju na nekom drugom fakultetu ili u drugom gradu, ne znam tačno da ti kažem podatak. Na svakom fakultetu bi ti tražili spisak položenih ispita i u odnosu na to određivali da li ispunjavaš uslove za prelazak i koliko bi diferencijalnih morala da daš. U krajnjem slučaju, i da daš

Trebalo bi da upišeš ono što tebe lično najviše zanima i u čemu ćeš uživati dok radiš. Nisam stekla utisak da te nešto medicina zanima? Nju upisuju ljudi koji zaista žele samo time da se bave, s obzirom da studije mnogo dugo traju - osnovne 6, pa dve, tri godine stažiranja, pa onda još specijalizacija oko 4 godine... a ni situacija sa zapošljavanjem još uvek nije baš najsrećnija, jer ima više lekara nego radnih mesta. I za dobijanje specijalizacije se čeka ponekad i po nekoliko godina. Iz tog razloga se u to upuštaju oni koji su spremni na mnogo godina truda i rada kako bi završili sve što se od njih očekuje i mogli da se bave tim poslom.

Nadam se da sam te malo bar približila donošenju odluke. Ako imaš bilo kakvih nedoumica i mogu nekako da ti pomognem, da još malo prodiskutujemo, slobodno mi piši.